Posle kratke i teške bolesti danas je u Banjaluci, u 57. godini preminuo Slobodan Karalić, legendarni golman banjalučkog Borca i nekadašnji član beogradske Crvene zvezde. Prethodnih dana boravio je u Beogradu i Subotici na lečenju, a poslednje časove života proveo je svojoj Banjaluci u koju se vratio 2001. godine iako su ga Grci molili da ostane u njihovoj zemlji i radi.

Rođen 14. maja 1956. godine u Banjaluci ponikao je u banjalučkom klubu, prve golmanske korake napravio je 1968. godine, a pored Borca za koji je branio u dva navrata, od 1974. do 1983. i 1987. do 1991. nastupao je i za Crvenu zvezdu (1983/84) i grčki Etnikos Pirej od 1984. do 1987. godine.

Bio je član „zlatne“ generacije Fudbalskog kluba Borac koja je 11. maja 1988. godine pobedom (1:0) u Beogradu nad Crvenom zvezdom osvojila Kup SFR Jugoslavije. Banjalučani su tako ušli u istoriju kao prvi i jedini drugoligaš koji je osvojio pehar Maršala Tita. Karalić je bio junak tog finala kada je odbranio jedanaesterac Draganu Stojkoviću Piksiju i tako svom timu obezbedio ulazak u istoriju jugoslovenskog fudbala za sva vremena.

Nakon završene igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu, radio je u Etnikosu iz Pireja prvo kao trener golmana, a potom i pomoćni trener, potom je bio pomoćni trener Olimpijakosa, a posle toga je preuzeo prvi tim Evagorasa, a zatim je trenirao Salaminu. U Borac je došao 2002. godine prvo kao direktor, a potom i trener u debitantskoj sezoni Banjalučana u Premijer ligi BiH (sezona 2002/03).

Nakon što je napustio klupu matičnog kluba posvetio se poslu zastupnika fudbalera, a na obalama Vrbasa u Srpskim Toplicama je otvorio i poznati banjalučki restoran „Obala“.

Karalić je iza sebe ostavio suprugu i dva sina, stariji Vladimir je poznati fudbaler, igrao je za Borac i mnoge klubove u inostranstvu, a trenutno je član Slobode iz Mrkonjić Grada i prvi strelac Prve lige Republike Srpske.

Datum i mesto sahrane Slobodana Karalića biće naknadno određeni.
Slobo, neka ti je večna slava i hvala za sve.