Početak jeseni 2012. godine, banjalučki restoran „Obala“ na obalama Vrbasa ugostio je predstavnike medija na poziv Fudbalskog kluba Rudar Prijedor. Pored delegacije prijedorskog kluba predvođenu direktorom Miloradom Šipkom i trenerom Velimirom Stojnićem domaćin skupa bio je vlasnik pomenutog ugostiteljskog objekta Slobodan Karalić, bivši golman, direktor i trener Borca, fudbalska legenda. Pričali smo o fudbalu, Borcu, Crvenoj zvezdi, životu...

Jedva je prošlo i godinu dana a Slobu su od nas oteli anđeli, prohladnog i snežnog novembarskog dana. Otišao je izgubivši bitku sa opakom bolešću iako je u životu uvek zastupao pobednički moto. A nije imao nimalo laganu karijeru. Optimizam ga nije napuštao ni u najtežim trenucima, tragao je za životom u Beogradu i Subotici, ali po povratku u svoju Banjaluku Karalićeva zvezda se ugasila.

Ostalo je svedočanstvo – Slobodan Karalić će ostati upamćen u istoriji fudbala kao golman koji je u finalu Kupa Jugoslavije 1988. godine odbranio jedanaesterac Draganu Piksiju Stojkoviću i promovisao Borac u prvog i jedinog drugoligaša koji je prigrlio pehar Maršala Tita. Mnogo puta smo razgovarali na tu temu, ovako je opisao te trenutke sa finala na tadašnjem stadionu JNA.
- Kolike su šanse golmana kada se izvodi jedanaesterac? Kao i svaki čuvar mreže znao sam da ako primim niko mi neće zameriti, ali ako odbranim šut sa 11 metara mogu postati junak. Odlučio sam da ostanem na gol-liniji u deliću sekunde. I nisam pogrešio, „pročitao“ sam Stojkovića – pričao je Slobodan Karalić najdraži trenutak u karijeri koji ga je proslavio u svetu fudbala.

Posle igračke, direktorske i trenerske karijere u banjalučkom klubu odlučio je da bude zastupnik fudbalera, imao je „prolaz“ na grčko i kiparsko tržište gde je nekada branio. U Banjaluku se vratio na početku trećeg milenijuma uprkos molbama Grka da ostane u Atini. Bio je prvi trener „crveno-plavih“ u jedinstvenoj Premijer ligi BiH. Imao je želju da se dokaže u svom Borcu, ideje, viziju... Čini se da je pomalo bio neshvaćen. Tako je to s ljudima na Balkanu koji odu preko „grane“ i donesu iskustvo i mudrost.
- Fudbal danas nije ni izbliza ona igra koju smo mi igrali kao fudbaleri. Sve se promenilo. Danas je to biznis i ako želiš da uspeš moraš da budeš u trendu, da se konstantno edukuješ i usavršavaš – govorio je Karalić okupljenom društvu u svojoj „Obali“.

O golmanskoj profesiji legendarni Karalić nije mnogo želeo da priča tokom života, ali ostaće zabeležen jedan dijalog u kojem je istakao:
- Golmani su specifičnost u svakom timu, neretko mu oni daju prepoznatljivost, mada nam je najteže. Dovoljan je jedan kiks i više te nema među stativama, ali zato dobre odbrane golmane dižu u nebo, o njima se priča više nego o nekom izuzetnom pogotku.

Slobin fudbalski put nije bio lagan. Krenuo je od pionira Borca 1968. godine, na klupi je sedeo sve do 1979. godine kada mu se ukazala prilika da pokaže svoj talenat i kvalitet. Do 1983. godine je branio gol Borca. Bio je to prvi „mandat“ u matičnom klubu. Uvek je govorio da ne spada u golmane koji se ističu atraktivnim odbranama i paradama koje mame aplauze.
- Mnogo sam „ukrao“ od prethodnika Jantoljaka i Đulića, a stadion JNA mi je uvek odgovarao jer sam na njemu i 1980. godine u meču Partizan – Borac bio igrač utakmice – često je znao da se priseti svojih uzora Slobodan Karalić.

U sezoni 1983/84. prešao je u Crvenu zvezdu, ali kod tadašnjeg trenera Gojka Zeca nije dobio priliku, prvi golman „crveno-belih“ bio je kontraverzni Tomislav Ivković. Usledio je put za Grčku gde je proveo tri godine i 1987. se vratio u svoj Borac s kojim je doživeo najblistavije trenutke u karijeri, osvojio je Kup SFR Jugoslavije i izborio povratak u Prvu saveznu ligu. Od 1991. do 2002. godine bio je trener u Grčkoj, Kipru i Republici Srpskoj, oprobao se i na direktorskoj funkciji na Gradskom stadionu u sezoni 2001/02. kada su Banjalučani izborili plasman u ujedinjenu Premijer ligu BiH.

Poslednjih 11 godina je bio aktivan u fudbalu na taj način što je zastupao igrače i „pravio“ im transfere u inostranstvo. Bio je i uspešan ugostitelj.
Nažalost, otišao je u trenucima kada je fudbalu mogao da pruži još mnogo. Opaka bolest ga je „pokosila“ i primorala da izgubi najvažniju bitku. Slobodan Karalić ostaće zlatnim slovima upisan u sve anale banjalučkog i jugoslovenskog fudbala.

Slavko BASARA

Sine, budi napadač!

Stariji sin Slobodana Karalića, Vladimir je poznati napadač koji trenutno igrau u Slobodi iz Mrkonjić Grada, prvoligašu Republike Srpske. Igrao je za Borac, tuzlansku Slobodu, Sarajevo, PAOK, Rudar Prijedoru, nastupao za klubove na Kipru i Maleziji. Jednom je ispričao kako je postao napadač:
- Hteo sam da budem golman po uzoru na oca Slobodana. Rekao mi je ne! Nikako! Golmanima je najteže. Budi napadač i postiži golove veća je fudbalska radost. Tako sam otišao u špic.

Tuga – lopta u mreži

U svim pričama o fudbalu i golmanima Slobodan Karalić nije krio šta mu je bilo najteže u karijeri.
- Kada vidim loptu u mreži hoću da „puknem“. To su moji najtužniji trenuci. Valjda je tako svakom golmanu – pričao je Slobo.

Telegrami saučešća

Na vest o smrti Slobodana Karalića u klupske prostorije Borca na Gradskom stadionu, ali i na adresu Fudbalskog saveza Republike Srpske i porodice Karalić stižu telegrami saučešća. Poslali su ih: FK Crvena zvezda, FK Partizan, Dragan Džajić, FK Rudar Prijedor, Sportski Žurnal, Dragan Stojković...