Piše: Slavko BASARA

U vremenu koje nas je zapalo da ga trošimo pri gostovanju na ovoj planeti više je onih koji žele da nešto što je uspešno razgrade i unište, nego onih koji će dobroj stvari pomoći da postane još bolja.

Odavno se na fudbalskoj sceni Republike Srpske nije pojaio mlad i ambiciozan trener, gospodskih manira i stručne podloge, koji „ne gazi preko leševa“ da bi trenutno postao bitan i važan. Krenuo je na put svog usavršavanja i uzdizanja čvrste vere i čistog srca.

Vinko Marinović, šef struke Borca, uvek odmeren i realan, tih i dobronameran mogao je još pre četiri godine da bude lansiran u fudbalsku orbitu, ali je procenio – tada – da njegov visok let može da završi bolnim padom i odlaskom na marginu. Danas međutim, nekadašnji sjajni fudbaler Kozare, Borca, Crvene zvezde i Žerminala, reprezentativac SR Jugoslavije uživa u svojim vrlinama jer ga nisu ponele neskromne i pretenciozne ambicije zasnovane na slatkorečivosti neiskrenih ljudi, već je koračao stepenik po stepenik i stigao je do titule najboljeg u Republici Srpskoj. Ona je overena i od matičnog Saveza, ali i Sportskog Žurnala koji je Marinovića pratio dok je još bio igrač i kapiten nekadašnjeg evropskog šampiona.

U revanšu Kupa BiH protiv Sarajeva Marinović je obeležio godišnjicu vođenja i sastavljanja seniorskog tima Borca. U tom periodu, ali i pre njega, kada je bio asistent Draganu Joviću, udario je svojevrstan pečat nekom „novom Borcu“ koji se ponovo diže, ophrvan gomilom problema i zavezan čeličnim lancem za kamen koji preti da ga odvuče direktno na dno!

Marinović je, zajedno sa igračima i najbližim saradnicima, savladavao sve „Tantalove muke“, koje još nisu prošle, ali pokrenuo je priču i vratio veru da u našem fudbalu nije sve propalo i da neće. Samo igračko ime nije dovoljna garancija i za uspešnost u trenerskom pozivu. Tu su bitni neki drugi kriterijumi, koje Marinović poseduje.

Nikada o sebi nije pričao u prvom licu jednine. Nikada nije uputio nijednu „oštru“ reč prema bilo kojem drugom kolegi po struci. Nikada nije veličao pobede i uspehe, a bežao od poraza i neuspeha. Uvek je stajao pravo i ponosno pred javnosti, objašnjavajući šta se dogodilo. Čak i onda kada je kao trener doživeo rezultatski debakl od Olimpika u Sarajevu – 1:4, rekao je istinu, pokušao da obrazloži šta se to zapravo dogodilo jasno stavljajući do znanja da je spreman i da ode sa klupe „crveno-plavih“ preuzimajući odgovornost na sebe.

Takve osobe se rađaju, a kroz život stiču potrebno iskustvo i nadograđuju se. Vinko Marinović i vizuelno i ljudski i stručno zadovoljava i najprobirljivije ukuse fudbalske etike.

Njegov pečat je verodostojan za evropsku scenu. Pogotovo u današnjem fudbalu kada avioni i milioni diktiraju pravila, a Borac ne zna gde je „šupalj“.

Lako je biti trener u Ligi šampiona, a biti trener ovde kod nas je istinska umetnost. Pogotovo po najvišim standardima struke i morala!