Piše: Slavko BASARA
Bio je prohladan februarski dan. Stigao sam u redakciju “Nezavisnih novina” u zgradi Univerzala, kod “Vitaminke”. Nisam se ni raspakovao zazvonio mi je telefon. Podigao sam slušalicu. S druge strane glas kolege Slobodana Babića.
-Poginuo je Srđan Kačar, ostali smo bez još jednog talentovanog igrača kao što je bio Dragan Mance – rekao mi je Slobo Partizanovac.
Ispala mi je slušalica. Sebi nisam mogao da dođem. Neverovatno. Nije moguće?
Ne sećam se završetka razgovora.
Samo desetak dana pre tragedije Srđan Kačar je igrao na tradicionalnom turniru u malom fudbalu “Borik” na kojem je, u kadetskoj konkurenciji, osvojio pobednički pehar nastupajući za BSK.
Predviđali su mu sjajnu karijeru, bio je jedan od najtalentoavnijih fudbalera Partizana u sjajnoj generaciji Stevana Jovetića, Nikole Gulana, Amera Osmanagića... Nažalost, zla sudbina je tog 4. februara 2007. godine prekinula život mladog i darovitog Banjalučanina Srđana Kačara. Tačno na 18. rođendan. Bio je punoletan nekoliko časova.
Partizan je, opet na tragičan način, kao i 3. septembra 1985. godine kada je poginuo Dragan Mance, ostao bez igrača u kojeg je polagao velike nade. I to ponovo u Zemunu. Na izlazu iz Glavne ulice u Zemunu, na Trgu Branka Radičevića, automobil u kome su bila trojica mladića Goran Samardžija (19) i Jovan Miljević (18) lakše su povređeni, dok je Kačar podlegao povredama na licu mesta. Drugovi su planirali te kobne večeri da odvezu Srđana nedaleko od Partizanovog centra "Teleoptik", gde je fudbaler živeo. Godinu dana pre pogibije Kačara na gotovo istom mestu saobraćajnu nesreću doživeo je Nenad Milijaš, tadašnji fudbaler Crvene zvezde.
Još dok je bio kadet skauti beogradskih „crno-belih“ su vrbovali Kačara i predvideli mu sjajnu karijeru koju nikada nismo imali priliku da vidimo, kao ni na delu mladog banjalučkog majstora loptanja. Napustio je rodnu Banjaluku i otisnuo se u svet mlad sa željom da jednog dana zaigra na velikoj fudbalskoj sceni.
Prve fudbalske korake Kačar je u desetoj godini napravio u omladinskoj školi banjalučkog Borca. Već tada je zapaženo na Gradskom stadionu da je reč o vanserijskom talentu koji mnogo obećava. Prvi se javio Partizan, tako da je Srđan prešao u Beograd maštajući kao mnogi dečaci koji su trčali za loptom da jednog dana u “crno-belom” dresu zaigra u evrokupovima, ali i da se domogne reprezentativnog dresa. Bio je član kadetske selekcije BiH.
Tužna vest iz Zemuna se brzo proširila Banjalukom i Republikom Srpskom. Neverica je bila velika. Srđan Kačar je sahranjen na pravoslavnom groblju "Sveti Pantelija" u rodnoj Banjaluci dva dana posle pogibije. Od sugrađanina i velikog fudbalskog talenta oprostilo se nekoliko hiljada Banjalučana koji su došli da odaju poslednju počast fudbaleru koji je mnogo obećavao, ali ga je zla sudbina zaustavila na putu procvata i nije mu dozvolila da zakorači u prvi tim ekipe iz Humske 1.
U ime Banjalučana od Kačara se tada oproštajnim pismom oprostio Minja Madžar:
-Dragi naš Srđane, bio si personifikacija dobrote, oličenje uspeha. Hvala tvojim roditeljima koji su te podarili nama, ponosni smo što si bio među nama. Bol je sada prevelik. I mi smo ranjeni, bolom skrhani, ali ćeš ostati večno u našim srcima kao dobar dečak, ambiciozan momak, fudbaler koji je sve u životu stekao sam, radom i zalaganjem.
Fudbalski klub Partizan, banjalučki i fudbal Republike Srpske i BiH su izgubili talentovanog igrača u trenutku tek kada je trebalo da zablista. Večno neutešni, ostali su i majka Milanka i otac Dušan. Ostali su bez svog jedinca – Srđana.
Neka te anđeli i dalje čuvaju na nebu plemeniti naš Srđo.
Banjaluka i Partizan te nikada zaboraviti neće.
