Pišu: Tomo MARIĆ
Slavko BASARA
Rukometaši su ime svog grada pronosili i Evropom i svetom. Igrali su u Čelendž kupu Evrope, pamti se njihov dvomeč protiv švajcarskog Sent Otmara iz Sent Galena, a na svetskoj sceni ostavili su trag igrajući svojevremeno na turneji u Japanu, kada su bili gosti tamošnjeg Rukometnog saveza. Pa višednevna turneja u Japanu 1986. godine kada su obišli celu zemaljsku kuglu.
I tako, toliko toga ima da se ne zaboravi kada su u pitanju rukomet i Prijedor, u neomeđenim pričama na omeđenom prostoru, takva je sudbina velikih družina, koliko god kažete i napišete, uvek je više ostalo nekazanog i nenapisanog.
Prijedorčani su igrali u Inđiji, ali uporno i strpljivo radili na tome da jednog dana budu domaćini jugo-drugoligašima u svom gradu. Zahvaljujući razumevanju Rukometnog saveza SR Jugoslavije uskoro su drugoligaški klubovi počeli da dolaze u Prijedor, što je bio prvorazredni sportski praznik za celi potkozarski kraj. Prvi su „led“ probili rukometaši „GOŠA montaže“ iz Smederevske Palanke. Njihov primer počeli su uskoro da slede i drugi klubovi i sportski život vratio se na životnu scenu Prijedora u punom sjaju. Redale su se utakmice u dvorani „Mladost“, svaka za sebe je bila praznik, a poseban „štimung“ pravila je navijačka grupa predvođena Dimitrijem Parliarisom – Mikijem Grkom. Ovaj dobri čovek pokazao je svoju dobru dušu i bezgraničnu humanost, obezbedivši tokom ratnih i poratnih godina nekoliko humanitarnih konvoja iz njegove otadžbine.
Rukometaši Prijedora tri godine su se takmičili, sa mnogo uspeha, u Drugoj ligi SR Jugoslavije, ali od svega je važnije da su oni tada pokazali takvu i toliku želju da šire lepu priču o tek nastaloj Republici Srpskoj s kraja na kraj Balkana. Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake one ostvarene na sportskom terenu. Rodna gruda se nikad nije zaboravila i čim su u Republici Srpskoj zaživela ligaška takmičenja, Prijedorčani su se odmah u njih uključili. Uz ogroman napor igrali su na dva fronta, i u domaćem prvenstvu Republike Srpske i u Drugoj ligi bratske Jugoslavije.
Hronološki zapisi o tolikim godinama i decenijama prijedorskog rukometa, od hazene do današnjih dana, istovremeno je i malo svedočanstvo o ljudskom entuzijazmu, o vremenu i događajima, političkim prilikama i neprilikama u kojima se sve to zbilo. Zbog toga brojni sportski susreti, pobede i porazi, drugarstvo i rivalstvo, usponi i padovi, suze i smeh, radost i tuga… nose pečat tog doba bez obzira kakvo je ono bilo.
Prijedor i rukomet.
Mudri kažu da je uvek najsvetlije pre mraka, po istoj logici prihvatamo istinu da je sport univerzalna vrednost, potom da je “više od rukometa” za ekipu koja je pripremala ovu malu-veliku prijedorsku priču grandiozno, što ne mora da bude i za druge, ali je nepobitno da je život uvek partija šaha, a ne šaljiva igra “čoveče ne ljuti se”.
U toj “partiji šaha” učestvovalo je na stotine mladih ljudi igrajući rukomet u Prijedoru i za Prijedor, ma kako se klub zvao, oni su, zapravo, i otvorili golemu knjigu koja je sada pred vama za dopisivanje svega nerečenog i nepomenutog, a pogotovo zadaća onima koji trebaju doći i nastaviti ovdašnju zlatnu rukometnu nit.
Grad koji je svetskoj sportskoj porodici podario olimpijskog pobednika i golmana sveta Zlatana Arnautovića i u kojem je rođen, takođe olimpijski pobednik, svetski čuveni stručnjak u medicini Nebojša Popović, u kojem je, opet olimpijski pobednik, Abas Arslanagić započeo svoj put rukometnog stručnjaka koji će dostići planetarne visine, nikad ne sme da zaboravi šta je rukomet kroz svoju decu: Dušan Miljuš, Vjekoslav Kozina, Mladen Ilić, Petar Stogov, Adolf Zec, Mehmedalija Kurtović, Aleksandar Bojko, Alija Alibegović, Aleksandar Miljuš, Zoran Basrak, Čedomir Đukić, Đorđe Dejanović, Braco Sladaković, Aleksandar Veselinović, braća Milan i Vladimir Marinović, Zoran Štrbac, Adnan Crnalić… dostigao i uradio.
Rada Crnomarković, začetnik ženskog rukometa u Prijedoru, godinama uzor brojnim devojčicama i devojkama, njena uloga je nemerljiva u pionirskim začecima ženskog kluba, heroina Indira Jakupović, udata Kastratović, predvodnik ŽRK “Mira Cikota” koji će kasnije postati vodeći klub na ovom delu Balkana, a ona je bila klupski šampion Evrope sa skopskim klubom “Kometal Đorče Petrov”, proglašena za jednu od najboljih rukometašica Makedonije svih vremena i najbolji strelac u njenoj istoriji.
U protivnom ako bi zaborav prekrio zimzeleni šaš, životno praktično bi značilo i umiranje na rate.
Neće proći!
Jer…
Jedinstveni je primer u ovom delu Evrope da je jedan sport živwo posredstvom i muškaraca i žena, i Rukometnog kluba “Prijedor” i ŽRK “Mira”, što ovom sportu daje beskonačnu dimenziju.
Zauvek i posle!
Ruku pod ruku, rukometna igra i Grad Prijedor nastavljaju svoju iskonsku sportsko-humanu misiju, prkoseći svim nedaćama, besparici i neimaštini, držeći se osnovnog olimpijskog gesla – jedan smo rod. Rukomet živi, traje i trajaće do beskraja, jer toliko dobrog učinio je za sredinu u kojoj je davno pustio korene.
Stizaće nove generacije, svaka sa svojim viđenjem sveta i odnosa u tom novom svetu, ali sigurno neće zaboraviti kako su jedan klub i jedan grad, uz rukomet, rasli, stasavali, zajedno postajali i bolji i lepši.
Ma ko bio, i ma gde bio, pred ovom istinom svako se rukometašima koji su personifikacija Prijedora, čak i u imenu, mora da pokloni do crne zemlje.
(Kraj)
