Povodom petog izdanja kultnog romana „Tamo preko Vrbasa“ novinar i publicista Tomo Marić okupio je brojne svoje prijatelje u prepunoj dvorani Gradskog pozorišta „Jazavac“ u Banjaluci. Na svojevrsnom performansu, kako na sceni, a kasnije na druženju na koktelu, te kafićima, kafanama i krčmama na Mejdanu ili danas Obilićevu odmotala se od početka do kraja priča o životu posvećenoj jednoj profesiji.
Jednostavno, Tomo Marić – novinar.

Tako se predstavlja, u svakoj prilici, ma šta u životu da je bio i radio, a bio je i radio mnogo toga: generalni direktor i glavni i odgovorni urednik „Glasa Srpske“ i „Svijeta sporta“, bio je pomoćnik generalnog direktora Radio televizije Republike Srpske, urednik u „Oslobođenju“, direktor Fudbalskog kluba Borac kada je osvojio Mitropa kup, jedini evropski trofej u 86 godina dugoj istoriji... danas je savetnik u Vladi Republike Srtpske, a uvek novinar.

Još kaže da je stalni i večni prijatelj „Politike“ i saradnik „Sportskog Žurnala“, ovog drugog od prvog dana, u raznim svojstvima – za Žurnal jedino i piše, bez obzira na druge brojne ponude koje nije prihvatio.

Nagrade za pisanu reč bile su brojne. Tomo Marić kaže:
- Koga to uopšte interesuje? Nagrada je ako ljudi čitaju i mogu da svare i shvate što pišeš u knjigama i novinama ili govoriš na radiju i televiziji.

Kad je Aleksandar Tijanić, svojevremeno, iz Beograda privremeno se preselio u Banjaluku i pisao za „Nezavisne novine“, rekao mu je, u prepunoj bašti hotela „Bosna“: Samo Tomo, ti i ja, o sportu pišemo kao o politici, a o politici kao sportu. Svi na nas udaraju, a ništa nam ne mogu.

Tomo Marić je čovek sporta. Zaljubljenik u fudbal, boks i rukomet, Dragana Džajića, Milutina Šoškića, Marijana Beneša, Antona Josipovića, Zdravka Rađenovića i Milorada Karalića.
- Zdravko Rađenović je najbolji rukometaš kojeg je svet ikad video. To ne kažem ja već Branislav Pokrajac i Veselin Vujović. Ima li većih rukometnih autoriteta? Ja se samo slažem s njima dvojicom.

Uz Fudbalski klub Borac, kao simbol Banjaluke, Partizanovac je od glave do pete, još od 1961. godine kada je Partizan u prvoj prvoligaškoj sezoni u istoriji banjalučkog kluba gostovao u gradu na Vrbasu i pobedio sa 7:4. Tada je prvi put video Milutina Šoškića koji mu je bio i sportski i ljudski idol. Danas zna nabrojati sve tadašnje Partizanove asove:
- Bile su to Partizanove bebe, a zbog Velimira Velje Sombolca koji je iz Borca prešao u Partizan 1959. godine svi mladići iz mog kvarta, a pogotovo mi mališani navijali smo za Partizan: Šoškić, Jusufi, Sombolac, Kaloperović, Vasović, Miladinović, Čebinac, Kovačević, Galić, Vukelić i Vislavski. Kakvi su to majstori bili.

Ta činjenica da je Partizanovac iznenadila je mnoge, pogotovo što je autor već kultne knjige o Miljanu Miljaniću „Miljan, ljudi i vrijeme“, prevedene na mnoge svetske jezike, te autor tekstova o Draganu Džajiću kad se protiv njega vodila neviđena hajka, a Tomo hrabro stao na Džajinu stranu, sa onim već antologijskim tekstom u „Sportskom Žurnalu“ objavljenom samo dan posle hapšenja fudbalske legende – „Spomenik i kad srušiš ostaje spomenik“. Govori o tim danima:
- Badava sav moj napor da tadašnji glavni i odgovorni urednik „Sportskog Žurnala“ Miodrag Simeunović nije imao „petlju“, novinarsku i ljudsku časnost, da te tekstove objavljuje, jer oni su nosili poruke suprotne zvaničnoj politici tadašnje Srbije. Druge novine to nisu ili htele ili smele da objave. „Politika“ je ostala „Politika“, a Miodrag Simeunović i „Sportski Žurnal“ sa takvim svojim uređivačkim stavom pokazali su zašto je ta novina lider sportske štampe.

Dobitnik je brojnih nagrada, u novinarstvu i knjiženosti, ali kaže da sve njih predpostavlja činjenici da je u knjizi Dobrivoja Bobija Jankovića „Šta kaže Madera“ dobio počasno mesto u društvu sa Mirom Radojčićem, Slavom Đukićem, Borom Krivokapićem, Časlavom Jakovljevićem, Ljubomirom Vukadinovićem. S poštovanjima govori o svim velikanima novinarstva koji su o sportu pisali s posebnim žarom:
- Moj prvi učitelj bio je Limun Papić, novinar sa zlatnim tragovima u bivšoj Jugoslaviji, kod kojeg je i sve počelo u banjalučkom „Glasu“ 1972. godine. U „Politici“ sam se prvi put potpisao 1976. godine, kod Rade Stanojevića, velikog novinara i gospodina, kad sam prvi put stigao u posetu „Politici“ vodio me je po Beogradu i pokazivao mi njegove znamenitosti. Posle sam sarađivao s Vekom Ilićem, Vladetom Nedeljkovićem, Kostom Stamenkovićem... neka mlađe kolege prelistaju komplete „Politike“ iz tog vremena pa će videti s kakvim stilom i na koji način se nekada pisalo o sportu. Tu tradiciju nastavio je „Sportski Žurnal“ i to je jedini razlog što sam njegov saradnik, na razne načine, od prvog broja i sve do danas. Moj i radni i neradni dan počinje sa „Politikom“ i „Sportskim Žurnalom“.

Susretao je i intervjuisao brojne čuvene svetske sportiste. Marić kaže:
- Što je sportista, ili bilo koja druga velika ličnost, čuvenija i popularnija, toliko je i normalnija. Susretao sam i pisao o bokseru Nini Benvanutiju, plivaču Marku Špicu, gimnastičaru Borisu Šahlinu, biciklisti Žan Anketilu... fudbalera je bilo najviše: Amarao Amansio, Pele, Maradona, Florijan Albert, Jozef Masopust, Ferenc Puškaš, Đani Faketi... nekadašnji jugoslovenski asovi Milutin Šoškić, Josip Katalinski, Ilija Pantelić, Josip Skoblar, Vladimir Beara... O Draganu Džajiću i Miljanu Miljaniću posebno, njih dvojica i jesu nešto posebno, svaki na svoj način, što sam susreo u životu.

Poznati trener Miroslav Ćiro Blažević i prvi čovek Dinama kontroverzni Zdravko Mamić javno su rekli da je Tomo Marić napisao najistinitije tekstove o njima i njihovom životu koje su i njih emotivno uzdrmali. Marić to objašnjava ovako:
- Reč je o izuzetno darvotim ljudima, različitih generacija, koji su svoj posao radili na sebi svojstven način. Na granici je to genijalnosti, ali takvi ljudi se sudaraju sa svojom okolinom, nekada i sa samim sobom između ostalog, što se na ovom svetu sve prašta izuzev velikog talenta i velikog uspeha.

Kao posebne ličnosti od svih sportskih velikana koje je susretao izdvaja Dragana Džajića po drugi put:
- On ima dva životna dela: bio je reprezentativac sveta i nenadmašan as kao fudbaler, izrastao je u sportskog radnika koji je Zvezdu doveo na vrh Evrope i sveta. Treće mu je životno delo što je uspeo dostojanstveno da se odbrani od svih onih zlih ljudi i podmuklih napada kada je bio čak i hapšen. Ali treće, stvaralačko delo, ja sam ubeđen, da će on, danas kao predsednik Zvezde, uspeti da ostvari sa klubom kojem je posvetio celi život. Reč je o izuzetno darovitom čoveku posebne energije, sa kućnim temeljom odgoja i vaspitanja i sa znanjem i obrazovanjem koje se stiče, koliko kroz knjige i velike škole, toliko i kroz život, darom koji imaju samo izuzetni ljudi. Zato sma  i ubeđen da će Dragan Džajić ono veliko i najveće u životu tek da ostvari i biću zdušno uz njega na tom njegovom misonarskom putu. Uostalom, ogroman je uspeh danas na ovakvom Balkanu ostati i normalan, a ne samo nešto stvarati, a u Džajiću nema ni trunka mržnje ni prema kome čak ni prema onima koji su mu pokušali da unište život. Ne može to svako!

Borac i Banjaluka su mu ljubavi svih ljubavi. U svim knjigama koje su dostigle vrtoglave tiraže oni su mu i glavniu junaci. Kad kažem Borac on misli na Banjaluku i obrnuto, završavaju priču o sebi u novinarskoj profesiji na kraju kaže:
- Najsretniji ću da budem da napišem za „Žurnal“ tekst o banjalučkom sportu, bilo da je reč o fudbalu, rukometu ili boksu. Da je u istinu nastavio zlatnu sportsku nit Banjaluke. Pri tome uvek imam na umu, a to sam napisao i u svakoj od svojih knjiga da je ovaj grad svetskoj sportskoj porodici podario devet olimpijskih pobednika: Abaza Arslanagića, Milorada Karalića, Dobrivoja Seleca, Nebojšu Popovića, Zdravka Rađenovića, Zlatana Arautovića Tomu Kneza, Velimira Sombolca i Antona Josipovića. Njima uz rame mogu da stanu Marijan Beneš i sportska heroina Slađana Golić. To je ta zlatna nit koja se negde prekinula, ali ja hoću da verujem da će se odnekud nanova javiti i da će Banjaluka u svetu biti poznata, kao sada, po lepim ženama, dobrim ljudima i sportistima neslućenih dometa.

S. Basara

Brojni gosti

Brojni gosti na spektakularnoj promociji petog izdanja romana „Tamo preko Vrbasa“ Tome Marića u gradskom pozorištu „Jazavac“ su bili prisutni i govrili su: Nada Tešanović, potpredsednik Vlade Republike Srpske, i ministar sporta, književnik Ranko Risojević, aforističar Slobodan Janković, te brojni Tomini prijatelji i junaci iz romana: Marinko Umićević, najpoznatiji ovdašnji privrednik, Miro Janjanin, muzičar, generalni direktor RTRS-a Rajko Radovanović... a u publici su bili mnogi Tomini oprijatelji fudbaleri Muhamed Ibrahimbegović Fišer, Velimir Sombolac, Bogdan Petković, rukometaši, Zdravko Rađenović, Milorad Karalić, Bojan Crnomarković, glumci narodnog pozorišta Republike Srpske, muzičari...