Piše: Slavko BASARA, sportski novinar
Izbjeglištvo je blaga riječ da opiše sve ono što se dešavalo na srpsko-mađarskoj granici koju su „okupirali“ Albanci sa Kosova i Metohije u posljednjih nekoliko sedmica.
Sve podsjeća na pravi egzodus u mirno vrijeme.
Dojadila Šiptarima obećanja evropskih i svjetskih moćnika o budućnosti i prosperitetu. „Nezavisnost“ se ne jede, od obećanja se ne živi. Pošli ljudi trbuhom za kruhom.
Mnogi se neće složiti, ali sve što se dešava na ovoj planeti, na kojoj svi privremeno gostujemo, nije slučajno, odnosno dolazi od „glavnog i odgovornog urednika“ – Svevišnjeg.
Zaista je tako...
Za sada, posljednji put na Kosmetu sam bio za Vidovdan 2012. godine. Na legendarnom Gazimestanu, 23 godine poslije istorijskog govora Slobodana Miloševića, koga je tada čuvao Naser Orić, bio sam u ekspediciji veterana Fudbalskog kluba Vrbas iz Banjaluke. Već po polasku iz Kosovske Mitrovice magistralnim putem ka Prištini zaustavila nas patrola „Kosovske policije“ i pretresla. Vidjela na fudbalerima iz Republike Srpske majice sa ćiriličnim natpisima: „Nema Srpstva bez Kosova“ i „Banjaluka je uz vas“ i regaovala.
- To je provokacija! Imate pravo da proslavite današnji praznik na Kosovu, ali nikako i da provocirate. Te majice ćete morati da skinete. Sve što je na ćirilici je danas provokacija! – rekao nam je kosovski policijac.
Možda je bio i Srbin, ko zna, ali njegove riječi u našem autobusu niko nije ozbiljno shvatio. Bio sam u civilki, hlače na peglu, pristojna košulja, nisam djelovao provokativno, ali nosio sam poklon za Njegovu svetost Patrijarha srpskog Irineja. Izuzetno čitanu trilogiju „Banjalučke priče“ poznatog banjalučkog novinara i publiciste Tome Marića.
Posjetili smo srpsku enklavu Gračanicu, a potom smo stigli na Gazismetan. Upekla Božja zvijezda, trava se žuti od opekotina. Odmah po izlasku iz autobusa susret sa dugim cijevima i namrgođenim facama specijalaca, većina ih nosi naočale i pancirke. Krenulo je fizičko uklanjanje ćirilice. Skidanje majica sa ćiriličnim natpisima.
- Šta nosiš to u rukama, daj da vidim? – obratila mi se jedna „kornjača“.
- Knjige! Poklon iz Banjaluke za Patrijarha Irineja– odgovorio sam.
- Prođi – ljutito mi zapovidi specijalac.
Iza mene skidaju „nagolo“ do pasa: Arlova, Familiju, Zlaju, Limara, Ljubišu, Slađu, Dragana, Manu... Pocrvenili, brate, kao rakovi na žaru.
Na liturgiji na Gazimestanu poskidani vjernici. Više je golih nego obučenih. Kakvo ponižavanje Srba. Autobusi iz svih krajeva srpskih zemalja... Dominiraju navijači, „Delije“ i „Grobari“ zajedno skandiraju: „nedamo Kosovo“, „dajte nam oružje“.
- Mir braćo Srbi, mir. Ne treba nam oružje. Kao što smo u miru došli na Gazimestan, na ovaj sveti dan Vidovdan, da se poklonimo našim precima i junacima, čuvarima Hrišćanstva, tako da se isto i raziđemo. Ovo nasilno otimanje naše svete zemlje će prestati, Kosmet će ponovo biti srpski. Samo moramo da budemo strpljivi i verujući. Bog je milostiv i on je na našoj strani. Samo kao narod moramo da prođemo ovo životno iskušenje – istakao je Patrijarh Irinej na Gazimestanu tog 28. juna 2012. godine.
Bilo je napada i kamenica, polupani su autobusi, razbijene glave, povrijeđene ruke i noge, bilo bježanije preko trave Kosova polja...
Sva sreća bez žrtava.
Predao sam poklon Patrijarhu Irineju.
- Ovo vam je knjiga koja opisuje istoriju Banjaluke i Krajine, ima mnogo podataka o Jasenovcu i ustaškim pokoljima. Upotpunite svoju biblioteku i kada stignete pročitajte. Knjiga je sa posvetom – rekao sam Njegovom pravosveštenstvu.
- Hvala, rado ću da pročitam „Banjalučke priče“ i Bog te blagoslovio – rekao mi je Patrijarh Irinej.
Uveče, na zajedničkom druženju veterana Vrbasa i Trepče pričali smo o svemu.
- Brate, vidjeli ste danas „silne“ Šiptare, oni su kao neko i nešto. Pa oni nemaju bre leba da jedu. Kradom prelaze Ibar i dolaze u severnu Mitrovicu, rade za dnevnicu od 20 evra samo da prehrane porodicu. To je puka sirotinja. Oni su u panici, a mi svoji na svome. Samo treba izdržati sva iskušenja – rekao nam je domaćin Dejan.
Možda je to odgovor na aktuelni egzodus Šiptara sa Kosmeta u mirno vrijeme? Ili je riječ o novoj provokaciji?
Uz bogatu trpezu i piće gledali smo polufinale Evropskog prvenstva u fudbalu. Italija je golovima Marija Balotelija pobijedila Njemačku 2:1 i otišla na megdan Španiji u finale. U jednom momentu zazvonio mi je telefon.
- Brale, jesi li živ, gledam izvještaj na televizijama sa Gazimestana? Nisi li dobio kamen u tintaru? – upitao me je kum Siniša Trkulja, urednik sportske redakcije „Euro Blica“.
- Živ sam i zdrav. Vrbas i Trepča igrali 0:0 u tradicionalnoj utakmici, bratski, miroljubivo. Šiptari nam ne mogu ništa – odgovorio sam i upitao:
- Šta ima u Banjaluci?
- Dobio si kumče! Brana rodila sina danas, evo da ti javim.
- Hoće li se zvati Vidoje ili Vid, danas je sveti dan?
- Nosiće ime Aleksandar!
- Lijepo, eto sad ću naručiti pjesmu rodio se sin...
- Uživajte, pozdravljam vas i čuvajte se.
- Hoćemo kume i hvala na javljanju.
Slavlje je potrajalo duboko u noć. Simpatična pjevaljka uz 'armoniku i razbijanje flaša o pločice nas je uveseljavala. Mnogi su zaboravili na opekotine dobijene na Gazimestanu. Neki su kunjali. Pojedinci bili u akciji.
Nema, niti će biti, „Kosova“ bez Srba, ni mirne Ukrajine.
To je tako, negdje, zapisano.
A mi, današnji gosti na planeti, samo prolazimo jedno od velikih životnih iskušenja.
Do novog susreta na svetoj srpskoj zemlji... Kosovu i Metohiji.
