Piše: Slavko BASARA

Gadna njiva je uzorana, a još ružnije seme smo bacili na nju, ne gledajući mnogo oko sebe, niti na budućnost! A teko ono što će da nikne.

Dobro došli u balkansku fudbalsku zbilju, u predvorje pakla.

Opet smo okrenuli fudbal, a sa njim i život – naglavačke.  

Trebamo li se podsećati krvavog „Maksimira“ maja 1990. godine pa da kažemo da će i današnji svet, njegovo društvo, eksplodirati na fudbalskom stadionu?! Ništa novo za „nenormalni prostor“.

Večita nacionalna netrpeljivost između sve tri strane „dejtonske zemlje“, duboka etnička podeljenost sa fudbalskog igrališta koje bi trebalo da bude samo zabava – prenosi se, tužno i žalosno, na obični život. Strepimo od vlastitih gluposti.

Ustvari „Bosanski lonac“ je prokuhao, ako siguronosni ventil ne ispusti paru gorčine sve, zasnovano na duševnoj frustraciji kolektiva koja je produkt ogoljene egzistencije, preti da eksplodita. Sa razornim posledicama.

Nisu samo huligani problem fudbala u BiH, već opšte stanje u društvu, permanentno nezadovoljstvo i glad, o kojima se govori prvo na javnom mestu – stadionima.

Samo proteklog vikenda imali smo brojne primere totalne propasti: navijači Zrinjskog su gađali novinare bakljama i tukli nedužne planinare; juniori Slobode i Želje u Tuzli su se makljali momački; domaći navijači tukli Sarajlije;  trener juniora Želje Adžem psovao je sudijama sve po spisku; u Banjaluci uhapšeni, po izveštajima, članovi dve grupacije „Lešinara“ koje su se tukle šipkama i raznim predmetima; policija u Trebinju batinala igrače Kozare; huligani u Travniku prekinuli utakmicu; „Horde zla“ linčovale šovinistički sve pred sobom; šta li je sledeće?

Podvrgnuti smo kolektivnoj psihozi sa infuzijom u venama, a u flaši koja visi iznad nas je natočeno – ludilo!

Sve miriše na te popimozgovske viruse.

Suočavamo se sa ozbiljnim stvarima i fudbalskim agensima smrtonosnog karaktera. Kome nije jasno neka dođe na stadion. Shvatiće, ako bude želeo.

U svim normalnim zemljama vreme leči sve. U BiH pravi još dublji jaz. 

Fudbalski rečeno treba spustiti loptu na zemlju, osmotriti raspored igrača i tražiti najbolje rešenje. Postoji li takav virtouz?

Lopte u podeljenoj i nelogičnoj BiH odavno „nemaju oči“. One su zaslepele.

Tako je to kada idiotizam zavlada, a mediokriteti isplivaju na površinu i žele da se pitaju. Za sve i svašta čak i za ono što duboko ne razumeju.

Bože, šta to kruži nad stadionima u BiH i kakav nevidljivi prah deluje na fudbal poput najokorelijih bojnih otrova?

Ili ovdašnji fudbal, neosetljivo i nečujno, ujedaju neki besni, nevidljivi insekti?