Pišu: Tomo MARIĆ
Slavko BASARA
Godine stižu godine, redaju se decenije, u svim vremenima izrastaju posebni ljudi. Čovek kojeg svi cene i uvažavaju, ugledni privrednik, jedan iz galerije prijedorskih rukometnih pionira Mladen Ilić, stigao čak iz Češke Republike, gde danas živi, na „rukometni sastanak“ u dvoranu „Mladost“, s neskrivenim divljenjem sećao se dana svog detinjstva.
U tom vremenu rane mladosti puno je sitnih detalja i malih-velikih događaja, valjda oni i život znače, ali i onih odluka i dela koji su celi javni, društveni i sportski život usmeravali u pravom smeru.
Dok je trajao rukometni sastanak u dvorani „Mladost“, spontano organizovan, preplitale su se mnoge zanimljive teme. Iskrenost i srdačnost starih prijatelja navirale su sa svih strana. Druženje da se pamti. U međuvremenu, pročitao sam i svedočenje Mladena Ilića. Svi prisutni: Zoran Basrak, Đorđe Dejanović, Čedomir Đukić, stigao je i Srđan Dejanović, Đorđeov sin, moj novinarski saborac Slavko Basara, obogaćeni su za jedan izuzetan doživljaj i druženje koje se pamti.
Mene je put vodio nazad za Banjaluku. Noć osvojila, prate me obrisi Kozare i senke Potkozarja, promiče tek poneko auto, razmišljam o brojnim ljudima koje sam u svom novinarskom veku susreo na mnogim mestima od Brazila do Irana, od Lušci-Palanke do Brezovice, od Skoplja do Ljubljane, od Londona do Atine, od Moskve do Rima...
Nisam siguran da sam imao priliku do sada da upoznam takvo bogatstvo ljudske ličnosti kao što je jedan od pionira prijedorskog rukometa Mladen Ilić. Ako nisam siguran u to, onda sam posve siguran da su desetak susreta koje smo imali ostavili dubok trag u meni, a samim tim posebnim životnim darom obogatili moju ličnost.
Mladen Ilić, svetski putnik i svetski čovek, uistinu je nešto izuzetno i neko poseban.
Zasluge za ovaj moj doživljaj u svakom slučaju imaju rukomet, „Bosnamontaža“ i Grad Prijedor!
Zatim, osebujni entuzijasta Đorđe Dejanović kud i kamo mlađi, ali vispreni i rukometu odani do iskona Zoran Basrak, pa Čedomir Đukić i Aleksandar Miljuš, koliko puta sam se divio energičnosti njegovog oca Dušana Miljuša, kao trenera, a sećam ga se kao i igrača, pamtim derbije “Mladost” – “Bosnamontaža” na banjalučkoj pilani i nezadrživog majstora Miroslava Đurića, pa onda golmana Vjekoslava Kozinu, golmana iz mitskih priča Abasa Arslanagića, koji dane provedene u Prijedoru nosi duboko u sebi, a da ne govorim o tolikim noćima i danima provedenim u društvu velikana Zlatana Arnautovića, koji je znao reći:
-Možeš uspeh ostvariti ma gde na svetu, imaš priliku da iskažeš svoj talenat ma koje vere i rase bili ljudi, tako čovek i luta i putuje celi život, ali gde si rođen ostaje zapisano za sva vremena.
Valjda se tako i brusila zlatna prijedorska rukometna nit.
Lepota svake mladosti je baš u tome što o životu nema ideju nego iluziju s kojom neprekidno traga za stvarnošću.
Tako su i rukometaši od preteče svoje igre, hazene, tamo dvadesetih godina prošlog veka putovali su kroz vreme i događaje. Posredstvom velikog i malog rukometa, pa utakmica i kvalifikacionih mečeva s kojima su ispisali klupsku istoriju.
Prvaci Bosne i Hercegovine 1970. godine, kvalifikacioni turnir u Rijeci za plasman u Prvu ligu Jugoslavije iste godine, Druga liga i kvalifikacije sa “Iskrom” iz Bugojna 1979 – 1981. godine, Prva liga BiH, ratne godine 1992 – 1995, dva finala Kupa Republike Srpske i šampionska kruna u trećem pokušaju, Premijer liga BiH i Prva liga Republike Srpske, potom brojne međunarodne prijateljske utakmice, turneja u Japanu, učešće u Kupu EHF 2004. godine, mnogobrojna priznanja i nagrade pojedincima, a u celoj toj priči posebno mesto dobija izgradnja dvorane “Mladost” 1976. godine i turnir AVNOJ-a.
Mladost može ono što niko drugi ne može!
Ako nije bolje, sigurno je čestitije i časnije, trpeti vlastitu nepravdu, nego nekom drugom je činiti.
Sve godine svog trajanja prijedorski rukometaši, ma kako se klub zvao, bio “Gimnazijalac”, „Srednjoškolac“, „Mladost“, “Radnički”, „Prijedor“, “Bosnamontaža”, “Prijedor”. oni su nosili, čvrsto i visoko, barjak sportskog fer-pleja, imajući uvek na umu da nisu samo sportski emisari već ambasadori svoga grada. Čak kad su ih do zla Boga sportskim nepravdama sakatili, nisu gubili dostojanstvo ni prisustvo duha.
Prenoseći to kao zavet s generacije na generaciju, izgrađena je najčasnija sportska filozofija – sport spaja i zbližava ljude. On je učitelj života.
S tom devizom odrastali su momci koji su kasnije postali vrhunski stručnjaci u nauci, kulturi, privredi, prosveti... uz već pominjana imena čuvenih Prijedorčana, u galeriju odabranih svoje mesto mogu, i trebaju da nađu i brojni rukometaši čija ćete imena i prezime susresti u ovoj knjizi. Oni su spojili život i sport i pokazali delom i svojim ličnim primerom da sport i knjiga mogu ruku pod ruku.
Tako su i izrasli u uzore mlađih generacija. U toj činjenici se, možda, i krije stalna popularnost rukometa u Prijedoru, jer njegovi najistaknutiji članovi bili su uzor i primer u svemu. Kako na terenu, tako i na ulici, na radnom mestu, u porodici. Nisu posustali ni kada je trebalo stati u prve redove na branik otadžbine.
(Nastaviće se)
