Nebojša Popović i Banjaluka, bar za sada, ispisali su svoj čudan epitaf zajedničkog života u kojem je svet pun beskrajnih apsurda i nije im potrebno da izgledaju verovatni, jer su istiniti i najčešće opori. 

„Banjalučko dete“, bez obzira što je rođen u Prijedoru, celi život proveo je u Banjaluci, po svemu je ličnost za hvalu i ponos, a postao je prognanik (bez)grešni sin koji danas živi i radi u dalekom Kataru sa oreolom svetskog hirurga, rukometaša iz legende, a Banjaluku nije video, ni ona njega, više od 20 godina. U tom vremenu, u gradu njegovog odrastanja, umrli su mu otac, takođe čuveni doktor, i sestra, za koje je bio vezan „pupčanom vrpcom“; sahranjeni su bez njegovog prisustva, skromno i nečujno, demantujući kredo da čovek može živeti prihvatajući apsurd, ali ne može živeti u apsurdu. 

Može, izgleda!

Seoske lole i prigradske bekrije koje su ratnih 90 godina prošlog veka harale gradom, ako je uteha nije imala samo Banjaluka, već svi u BiH, bukači i bezmalo ludaci, vikom i halabukom plašili su ljude, danas su ko zna gde, mnogi i pod zemljom. Oni su doslovno oterali Popovića iz Banjaluke koji, zašto ne reći, nikad ni kod komunista nije se libio da kaže da je Srbin po nacionalnosti, za razliku od mnogih, među i onim bukačima i onim lolama, koji su trošili i skrivali se iza jugoslovenstva. 

Vaspitan i kulturan, a već afirmisani doktor medicinskih nauka, nije mogao, a ni hteo, da dozvoli da mu u operacionu sali ulaze naoružani i pijani ljudi, da bolnica liči na krčmu; u jednoj raspravi sa „ratnim junacima“, umalo nije glavom platio. Jednostavno, stvoren je svet kojeg on nije razumeo i nikad mu nije pripadao.

Nasilje i osionost nikad i nigde nisu pravedni, jer u njima svaka ljudska blagost i razumnost postaju uzaludni. 

Kad je Bog napustio ljude

U jesen 1992. godine doneo je definitivnu odluku.

Jednog oktobarskog jutra ostavio je gotovo otključan stan i napustio Banjaluku.

Plači voljena zemljo!

Njegovo novo životno odredište bila je Belgija. U Liježu, gde se zaposlio, ubrzo se proćulo za vrhunske sposobnosti „doktora izbeglice“ iz bivše Jugoslavije. Onda se saznalo i mnogo toga drugog, Flamancima i Valoncima nepoznato o doktoru koji ih je oduševljavao svojom skromnošću i jednostavnošću.

Životna priča za celu knjigu.

Đak generacije Banjalučke gimnazije. Briljantan student na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Svetski rukometaš, možda jedan od najboljih kojeg je planeta ikad videla. Reprezentativac sveta, olimpijski pobednik, osvajač bronze kugle zemaljske, klupski prvak Evrope, osam puta prvak Jugoslavije i šest osvojenih nacionalnih kupova. „Plavi“ dres obukao je 115 puta, sa postignuta 252 pogotka. Rekorder Borca tada jedne od najboljih svetskih ekipa, sa 394 nastupa i 1.638 golova... Verovali ili ne, sve je istina!

Belgijanci se nisu mogli čudom načuditi, u potaji su govorili da im je sam Bog poslao vanzemaljca.

A koji se to narod, grad i država mogao odreći takvog sjajnog čoveka!? 

Objašnjenja nema.

Ili možda ima, uz svu negacijsku propagandu na Zapadu, da na Balkanu više nije bilo ni naroda ni gradova, a pogotovo države. 

Tamo se sve rušilo i nestajalo pred naletima bezmalo plemena, nalik varvarima, a život nije vredeo ni prebijenog dinara.

Mržnja i prezir bili su novostvorena „vrednost“!

Doktor medicinskih nauka i svetski rukometaš Nebojša Popović nije bio čovek iz te priče.

Prvi progovorio Davidović

Kad se novembra 1995. godine Svevišnji ponovo vratio na Balkan, mnogi su – opet – počeli da liče na ljude. 

Ali, Nebojša Popović sa već svetski čuvenom reputacijom hirurga, oreolom jednog od najboljih rukometaša koje je svet video, živeo je drugi život, u novom društvenom redu i poretku, koji ga je poštovao i klanjao mu se do crne zemlje.

U Banjaluci su ga pominjali samo retki, pre svih, nekadašnji saigrači iz Borca Momir Golić, Miroslav Bijelić, Milorad Karalić, Rade Unčanin i Zdravko Rađenović. S njima sam često bio u društvu, kroz priče o minulim vremenima sećali smo se našeg prijatelja „Popa“. Onda je neko razuman, to se pre svega odnosi na gradonačelnika Dragoljuba Davidovića, digao glas da se svi kojima je Banjaluka na srcu vrate u svoj grad. Nije prošlo mnogo vremena, tim putem vratili su se veliki bokseri Marijan Beneš i Anton Josipović, brojni ugledni stručni ljudi raznih oblasti života i rada, Banjaluka mora za sva vremena da to prizna Dragoljubu Davidoviću.

Nebojša Popović, nažalost, krenuo je drugim pravcem. Posle Belgije, otputovao je za Katar i otvorio čuvenu kliniku koju danas posećuju i na kojoj se leče najpoznatiji ljudi iz sveta sporta, politike, estrade... sa cele planete. 

U svim knjigama o čuvenim Banjalučanima ime i prezime Nebojše Popovića ispisano je velikim slovima. 

Da se čuje nečujna poruka...

U sportskoj dvorani „Borik“ ovekovečen je na sloavoluku podignutom olimpijskim pobednicima, pokraj njegovog bareljefa Banjalučani zastaju sa setom, rekao bih i sa grižom savesti.

Bio sam nedavno u klupskim prostorijama Rukometnog kluba Borac koje su, svetski minijaturni rukometni muzej. 

Sa zida me gledao iz one čuvene šampionske ekipe Borca, koja je postala prvak Evrope, prodoran pogled upravo Nebojše Popovića. 

Gotovo u stavu mirno zurio sam u fotografiju, možda mi se i suza skotrljala niz lice, nije me bilo stid. 

Bar desetak puta poslednjih godina, slušao sam ozbiljne ljude, na čelu sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom i srpskim članom Predsedništva BiH Nebojšom Radmanovićem kako govore da bi Banjaluka bila neprocenjivo bogata, a samim tim i Republika Srpska, kad bi se na te prostore vratio Nebojša Popović. Bila je to, čini mi se, ili sam hteo tako da čujem, nečujna poruka upućena u nestvarni svet, sa žarkom željom da bude stvarnost. 

Istina uvek pripada čoveku, a ljutnja, bila ona i opravdana kao u ovom slučaju, i sudar apsurda sa početka ove priče, godinama i vremenom, zar ne Nebojša Popoviću?

Tomo MARIĆ

Momina poslednja poruka

Blagopočivši Momir Golić, dok se borio sa teškom bolešću, često mi je govorio:

- Ako brzo odem na put bez povratka, ostaješ ti i nemoj, molim te, da odustaneš od borbe da se „Pop“ vrati u Banjaluku. Znam da je on sada sjajno plaćen u svetu, ali bar da dođe u posetu, da održava bilo kakvu vezu sa klubom i sa gradom. Nisam siguran da su svi svesni, ali on je najveća ličnost, ako spojiš sport i medicinu, naše generacije i među najznačajnijim ličnostima ovih prostora u 20. veku.

Velemajstor rukometa

Goran Raca, nekadašnji prvotimac mlađih generacija Borca, danas član Skupštine kluba, kaže:

- Slušajući priče o Nebojši Popoviću, ne mogu da budem načisto da li je to sve stvarno bilo, ili je već postalo legenda. Svi kažu da je bio rukometni velemajstor za sva vremena, čuo sam to i od rukometaša iz Beograda i Zagreba, a oni opet kažu da su u svetu slušali bajke o Popovićevom rukometnom majstorstvu.

Bio i ostao – uzor i primer

U reprezentativnoj monografiji Rukometnog kluba Borac o Nebojši Popoviću je zapisano, još 1985. godine kada je ova vredna knjiga ugledala svetlost dana:

„Stasao od juniora do reprezentativca i prvog pivota svetskog rukometa u godinama kada je igrao u Borcu. Celog sebe, i kao rukometaš i kao zdravstveni radnik, dao je Banjaluci, u kojoj je za mnoge bio uzor i primer. Za pet godina, od prvih rukometnih koraka u juniorima kluba, superiorno je osvojio mesto u državnom timu, prvo postao naslednik, a posle i nadmašio takođe legendarnog Jerolima Jerku Karadžu. S Popovićem se niko ne može porediti!“

(Nedavno boraveći u Beogradu gde je nagrađen i postao počasni profesor Medicinskog fakulteta u prestonici Srbije, Popoviću je uručen uramljen tekst iz Sportskog Žurnala objavljen 15. februara 2013. godine. Skromni poklon uručio mu je glavni i odgovorni urednik Sportskog Žurnala Predrag Sarić)